Udruženje „Obrazovanje gradi Bosnu i Hercegovinu“, dobitnik Šestoaprilske nagrade Grada Sarajeva za 2016. godinu, od ratne 1994. godine vodi brigu o djeci žrtava rata, ali i drugoj ugroženoj djeci Bosne i Hercegovine. Ekipa portala Stipendije.ba boravila je u posjeti Udruženju, tokom koje su razgovarali i sa Jovanom Divjakom, osnivačem i generalnim direktorom Udruženja Jovanom Divjakom.
Razgovarao: Tarik Moćević
„Uvek je pitanje zašto? Jednostavno, to je moje prisećanje na ono što se dešavalo posle Drugog svetskog rata“, započeo je priču o Udruženju Jovan Divjak, nakon našeg pitanja otkud 1994. godine, u najtežim trenucima u modernoj historiji Sarajeva i BiH, ideja da se djeci žrtava rata pomogne stipendiranjem.
„Tada sam živio u Vojvodini, u Zrenjaninu“, nastavio je priču o svom djetinjstvu nakon Drugog svjetskog rata. „Bilo je puno izbeglica, najviše iz Hercegovine. Sva sela oko Zrenjanina – Krajišnik, Sutjeska, Lazarevo – uglavnom su bila naseljena decom sa ovog područja koja su izgubila ili roditelje ili su bili siromašni. Vlak bez voznog reda, kako bi Rade Bulajić rekao. Znam kako su teško živeli, kako su se teško školovali… Putovalo se nekakvim ćirama, vozovima ujutru rano, na kišna i zimska jutra. I onda su dolazili da se greju. Jednostavno, pomisao da će se isto desiti i ovde… U svim ratovima je to tako. Prvo se uništi ona baza za obrazovanje. (Nelson, op.a.) Mendela kaže da je obrazovanje najjače oruđe u menjanju sveta. Dakle, to je bio motiv. Zaista je ideja bila samo obrazovanje, mogućnost menjanja svega i davanja šanse mladima da kroz obrazovanje postanu korisni članovi društva. Sećanje kako se teško školovalo posle Drugog svetskog rata – to je bio motiv“, ispričao je Divjak.
Penzionisani general Armije Republike BiH ispričao nam je i anegdotu vezanu za osnivačku skupštinu Udruženja
„Osnivači su bili ljudi građanske provenijencije, svih nivoa, svih struktura. Rado se podsećam majke (bivšeg predsjednika Socijaldemokratske partije, op.a.) Zlatka Lagumdžije, ona je jedno vreme bila u upravnom odboru. Pripremili smo sve: papire, pečate… Naziv Udruženja – „Obrazovanje gradi Bosnu“… I počela skupština, ona se obraća sa rečima: „Gospodine pukovniče, a gdje je Hercegovina?“. Kažu podrazumeva se kad se kaže samo Bosna – ma ne podrazumeva se.“
Osnovna misao koju su sebi postavili osnivači Udruženja, rekao nam je Divjak, očitovala se u paroli „djeca žrtava rata – naša trajna briga“. Udruženje je kroz godine, međutim, pomagalo i drugoj djeci koja se nalaze u posebnim potrebama, talentovanoj djeci…
„Jedno vreme smo, ne puno – dve godine, stipendirali (tenisera Damira, op.a.) Džumhura, te (džudašicu Larisu, op.a.) Cerić. Neki dan sam sreo (brzoklizača Edina, op.a.) Brankovića, htio je da se slikamo… Pozvao sam ga da se prijavi na naš konkurs u julu, kaže on ne treba. Ja sam mu odgovorio da nije bitno treba li već želimo da pokažemo da i mi shvatamo da je pomoć potrebna. Zatim, naišli smo na sretnu okolnost da je Fond ‘Otvoreno društvo’ u nama prepoznao udruženje koje će pomagati romskoj deci. Trenutno stipendiramo oko 800 romske dece, za šta izdvajamo oko 1.400.000 KM. Sve veći je fokus na decu u socijalnim potrebama, više nemamo decu žrtava rata u osnovnim i srednjim školama, a još ih je malo ostalo na fakultetima. Nije bitan toliko novac, mi pokušavamo da im budemo druga porodica. Nažalost, mnogi to ne shvataju, ne razumeju. Dođu, prime stipendiju i ništa više… Dakle, prvi korak je moralna podrška toj deci, a zatim materijalna“, pojasnio je čika Jovo.
Spomenuvši druženja članova i stipendista Udruženja, govorio je o tome kako to sve izgleda u praksi.
„Bitan deo je inkluzija koju stvaramo kroz razna druženja. Naprimer, letovanje na Boračkom jezeru… Dosta se priča o inkluziji, ali mi je stvaramo tamo na licu mesta. Među tom decom nema nikakve razlike, nema segregacije. To je tamo tako u praksi, nije priča, jednaki su… Čekaju zajedno u redu za hranu, jednaki su po šatoru… Nikakve razlike nema između njih. Petnaest, šesnaest godina, kroz letovanja smo obezbedili ravnopravnost svih učesnika i u hrani i svemu ostalom. Mislim da nam je to najveći uspeh, jedan od najznačajnijih rezultata. Također, imamo projekat već 12 godina sa jednom francuskom organizacijom, Katoličkim komitetom za borbu protiv gladi i za razvoj, u sklopu kojeg smo organizovali psihosocijalne radionice za roditelje i decu koji su izgubili nekoga. Te radionice održavamo u različitim gradovima u BiH, tako da svakog meseca negde putujemo – jednim udarcem dve muhe. Deca su bila i u Jajcu, i u Bihaću, Maglaju, Stocu, Mostaru… Dupla korist. To je ono što nudimo mladima, njihovim roditeljima. Nudimo toj deci da im bude barem tih 24 sata nešto drugačije, nešto čega nema u kući i školi“, istakao je Divjak.
Za dvadeset i tri godine njih 56.473 djece i mladih i njihovih porodica koristilo je usluge u vrijednosti od 10.798.524 KM. Udruženje se ne finansira iz budžeta institucija u BiH, već uglavnom iz privatnih izvora i nevladinih organizacija te projekata koje Udruženje samo osmisli. Tražeći sredstva, nailaze i na pozitivne i na negativne slučajeve.
„Pre pet godina došli smo do broja od 650 stipendija godišnje, ali onda su mnogi koji su nas finanirali odustali. Jedno vremena čak je i Grad (Sarajevo, op.a.) stipendirao iz svojih sredstava 80 dece, od toga su odustali. Jedno vreme ‘BH Telecom’ je otkupljivao kalendare u vrednosti za 24 stipendije. Sad podelimo oko 328 stipendija za decu do 16-17 godine. Nismo na budžetu. Novac dolazi kroz projekte, u opsegu socijalni – kreativni. To nam donosi negde oko 30.000 KM. Letovanje isto obezbedimo kroz projekte. Oko 50 stipendija obezbedimo prodajom kalendara. Od toga Udruženje i živi. Da nema toga, ne bi mogli isplaćivati ni ove dve plate (zaposlenim u Udruženju koji su bivši stipendisti, op.a.), ne bi mogli plaćati troškove Udruženja… Zatim imamo članove. Deca su obavezna da budu članovi. To nam obezbeđuje godišnje deset stipendija. Stranaca ima dosta koji su članovi i pomažu na druge načine. Tako pokrivamo troškove. UNICEF nam je davao, sad više ne. Imamo razne strategije prikupljanja sredstava, pokušavamo na razne načine. Naprimer, već jedno pet godina, jednom godišnje, pošaljemo na 450 adresa advokata u Kantonu Sarajevo pozivnicu za članstvo. Prošle godine, javilo se svega četvero, više smo potrošili na markice za pisma. Također, šaljemo top menadžerima. Prve godine se odazvalo pet od 60, pa sedam, danas 11… Obično se kriju iza kompanija, iako mi šaljemo na ime i prezime. Imamo dvojicu donatora i iz Parlamenta BiH“, pojasnio je izvršni direktor Udruženja.
Udruženje trenutno radi na dva projekta – „Malinjak“ i „Studentski Hostel“. Na parceli u Malešićima kod Ilijaša, datoj Udruženju na korištenje bez naknade u jesen 2016. godine, zasađeno je osam, a u proljeće 2017. još pet dunuma malina. Kada je riječ o projektu izgradnje hostela, cilj je omogućiti adekvatan smještaj korisnicima sa prebivalištem izvan Kantona Sarajevo, kao i eventualno zapošljavanje nakon završetka studija. U oba projekta, naglasio je Divjak, Udruženje ima podršku stranih donatora – Žirona i Barselone.
Ljubav prema mladima, želja da se potakne napredak bh. društva razvojem obrazovanja, zasigurno je osnovni podstrek Jovanu Divjaku za njegov dvodecenijski rad. Družeći se sa studentima uvidio je i njihove negativne strane te je uputio i riječ kritike današnjim studentima.
„Dobar broj kandidata za stipendiranje i odustane. Neki se prijave na više stipendija, što naravno nije dozvoljeno, neki ne žele jer moraju da prodaju kalendare. A mi time pokušavamo da tu decu naviknemo na rad. Pedeset kalendara je 300 maraka, njima se to vraća kroz stipendiju, a predstavlja solidarnost za one koji nemaju. Generacija nije baš sretna da uradi nešto kada im ponudiš. Pre dve godine odlučili smo da radimo na (ranije pomenuti projekat, opa.a.) malinjaku, sa namerom da deca zarade koji novac, roditelji da zarade… Zasadili smo do sada preko 8.000 sadnica. Prošlog meseca, prilikom predaje stipendija, napravio se spisak njih oko 20 da rade. Pojavilo ih se troje. Deca tu mogu da zarade dnevnicu, ali nema više takvih. Nema odnosa prema poslu, nema svesti da se ispod kamena može naći posao. Ova generacija smatra da smo mi obavezni da im damo, da im obezbedimo školski pribor, stipendiju… Nastojimo da ih nečemu naučimo. Ali to ne ide…“, smatra Divjak.
Izvršnog direktora Udruženja „Obrazovanje gradi BiH“ pitali smo i o njegovom mišljenu za stanje obrazovanja u BiH danas.
„U naša vremena, prema marksističkom učenju, govorilo se da je religija opijum za narod. Ja sam to parafrazirao, pa kažem da je obrazovanje opijum za mlade. (predsednik Republike Srpske Milorad, opa.a) Dodik kaže pre tri dana da u udžbenicima nikada neće biti genocida u Srebrenici i blokade Sarajeva – to truje tu decu. Naši neće govoriti o zločinima ovde, neće spomenuti Kazane i neće reći istinu o stradanju dece. I ovde, gde mi sada sedimo (Grbavica, opa.a.) ubijeno je dvoje dece snajperom sa naše strane, negde u maju ili junu 1993. godine. A sve je ovo Sarajevo. Bili su oni, bili smo mi – ali sve je to Sarajevo. Nema odnosa prema žrtvi. Manipuliše se podacima“, smatra Divjak.
Upitali smo ga mogu li studenti doprinijeti depolitizaciji i uopšte reformi obrazovanja.
„Ne može student menjati ako su religija i politika ušli u obrazovanje, na fakultet… Obrazovanje mora biti izvan uticaja politike i religije. Nijedan dekan, nijedan rektor nije postavljen na tu dužnost zbog kvaliteta, već zato što pripada određenoj stranci. Kako ćemo razvijati obrazovanje, kad imamo četiri akademije nauka. Bosanskohercegovačku ignorišu. Postoji mudrost – nije problem što jedan čini zlo, nego što drugi šute“, smatra Divjak.
Za kraj, upitali smo izvršnog direktora Udruženja koliko znači Šestoaprilska nagrada.
„Među retkima smo od nevladinih organizacija koji su dobili Šestoaprilsku nagradu. To je određeno priznanje za 22 godine rada i rezultate koje smo ostvarili. Pokazuje da Grad ceni ono što smo radili. To je za nas motiv više da nastavimo sa aktivnostima, da održimo nivo, da toj deci u pojedinačnim i grupnim razgovorima kažemo da je najveća planina kućni prag. Kad duvaju vetrovi promena, neko gradi zidove, a neko vetrenjače“, zaključio je Divjak.
